Potresna priča. Svi znamo šta se našim nesrećnim sunarodnicima dešava na Kosovu, ali uvek kada se na to podsetimo, srce se cepa. Dragomi je da sam imala priliku da pročitam kako sve to deluje iz perspektive jedne Ruskinje.

Cinično je i to što UMNIK tj. sada EULEKS valsti na Koovu, Srbe osuđuju i za tzv. govor mržnje, a albaske masovne ubice oslobađaju zbog nedostatka dokaza (makar ih uhvatili sa sekirom u ruci iznad petoro obezglavljenih ljudi.

Svedočanstvo je potresno, ali od suštinske važnosti je kraj teksta. Naža država mora da se aktivira. Sigurno ne možemo silom da uspostavimo poredak na Kosovu, ali to nije izgovor da ne radimo ono što možemo. A možemo da povedemo mnogo intenzivniju propagandnu kampanju, da upoznamo javno mnenje relevantnih zemalja sa uništavanjem hrišćanskih objekata i stradanjem srpskog stanovništva. Čak i u SAD postoje brojni alternativni mediji preko kojih dosta toga može da se postigne. Samo ako neko hoće time da se bavi, a izgleda naša vlast, Tadićeva kao i ranije Koštuničina, patriotska je na rečima ali kada treba promišljeno i dosledno raditi male stvari, od kojih se i sastoji uspeh, onda izostane akcija.

I svevideće oko bi zaplakalo, s obzirom na patnje Srba na Kosovu. Strašno je što većinu građana ostatka Srbije, osim prigodnom prilikom kada dođe do bure nacionalnih osećanja, malo interesuju stradanja sunarodnika. Lepa i topla reportaža o našim ljudima u kosovskom mračnom vilajetu.